Русија и Европа су утврдиле пет потенцијалних претњи за своју безбедност, остало је само да се договори о заједничком деловању..

Недавно је стални представник Русије при НАТО Дмитриј РОГОЗИН именован за специјалног изасланика председника за сарадњу са алијансом по питањима противракетне одбране. Због чега је било потребно креирати нову функцију и да ли Русија и НАТО имају шансе да се договоре око проблема ПРО, говорио је у интервјуу за "Профил".

У чему се састоји Ваш задатак-максимум на месту специјалног изасланика за ПРО?

О задатку-максимуму нећу говорити. За почетак је потребно формирати међуресорну радну групу и постићи ефикасну координацију руских министарстава и ресора на том комплексном задатку. Свакако да противракетна одбрана САД – није само техничко решење, него је реч о новој идеологији НАТО у XXI веку. Имамо веома мало времена, с обзиром на то како се форсира реализација америчког програма размештања елемената стратешке ПРО на Европском континенту. У основи тог програма је жеља за стицањем јединственог преимућства у односу на друге државе. САД желе да се заштите од свих могућих проблема, што је сасвим разумљиво. Али, то води нарушавању стратешког баланса, и ми не можемо да на то не реагујемо.

По Вашем мишљењу, да ли је руководство алијансе спремно на уступке у преговорима са Русијом?

Ту није реч о уступцима, него о томе, какву будућност земље Европе и САД желе за своју децу. У принципу, стварање противракетне одбране може бити јединствена прилика за реално зближавање Руса, грађана европских земаља и Американаца. Прошле године смо у Савету "Русија-НАТО" извршили процену претњи по безбедност Русије у XXI веку. Као резултат анализа смо издвојили пет области - Авганистан, борба против међународног тероризма, против морске пиратерије, заштита критично важних објеката инфраструктуре од природних техногених катастрофа и распростирање оружја масовног уништења и средстава за његову испоруку. Последњи проблем се испоставио као кључни.

Чињеница је, да је сада због развоја технологије, олакшан приступ јединственим нуклеарним објектима. И то не само од стране држава, него и од стране екстремиста и терориста, који теоретски могу овладати таквим технологијама, или их једноставно отети. Ако би они при томе поседовали и средства за транспорт таквог наоружања, на пример, ракета, то би постала реална претња целом свету. Анализом свих пет области, дошли смо до закључка, да Русија не угрожава Запад, нити Запад угрожава Русију. Све претње - и нама, и Европљанима – долазе од трећих земаља. Значи, имамо шансу да заједно покушамо да неутрализујемо те претње. Ако, можда, у процесу нашег рада не успемо да се договоримо, штавише, испостави се, да су све те спољне претње – само изговор за формирање система ПРО баш на нашим границама, тада ће се створити ризик повратка у тешку прошлост. У нове фобије и нове поделе. То ће водити у трку у наоружавању – како код нас, тако и код њих. Дакле, то, о чему се договарамо, није питање уступака, него питање добре или лоше будућности за Русију и за Запад.

А колико је НАТО спреман на компромис?

Тренутно наше америчке колеге не показују жељу за постизањем договора, али ми се не суочавамо само са њима, него и са Европљанима. Унутар Европе постоје различити погледи на систем ПРО и постоје различити односи према нама. Због тога, када говоримо о НАТО, треба имати у виду, да то није неки монструм, који је изашао из пећине хладног рата, то је комплексни конгломерат различитих земаља са унутрашњим противречностима. Наравно, САД играју огромну улогу, оне покривају 75% буџета НАТО. Али, своје системе ПРО САД све граде на европској територији, и европски лидери такође имају своје ставове по том питању. Што су нам европске земље ближе, спремније су на уступке по том питању, а што су даље, мање су спремне. Став Европе по том питању је нејединствен, а с обзиром на то да одлука мора бити заједничка, она се стално одлаже. Због тога још увек имамо времена да убедимо партнере да смо у праву, мада времена нема много. И ми сада радимо на нашој преговоарачкој позицији.

Каква ће бити стратегија Русије, уколико НАТО не прихвати уступке?

Такође, ми морамо имати гаранције, независно од тога, ко ће бити нови домаћин Беле куће. И због тога ми морамо бити или део тог система, или се договорити са нашим партнерима о томе, да ћемо имати два различита система, али ће они бити усмерени на то, одакле долази потенцијална претња. Разумемо, да уколико и постоји нека пртња, она је само са југа. На северу нема ни једне земље, која би могла претити Европи нападом. Ни Швеђани, ни Финци, ни Гренланд неће напасти Европу.

Зато, независно од тога, како ће тећи преговарачки процес, ми ни у ком случају нећемо довести у питање програм наоружавања Русије, као ни јачања нашег нуклеарног потенцијала. Друго, ако се ситуација буде развијала драматично: ми ћемо ове ракете разместити на одређене локације, нећемо их држати у складишту.

Да ли у Русији постоје системи, аналогни америчким?

Имамо ми све. Наши грађани могу морино спавати. Најмање наредних десет година.

Сада пратимо шта се догађа у Либији. Колико је, из Вашег угла, реално мешање САД или НАТО у ове догађаје?

Мислим, да НАТО неће учествовати ни у каквој кампањи. Рат против Југославије, који се водио супротно нормама ОУН, до данас овде многи спомињу као грешку. А то, да се САД теоретски могу заједно са својим англосаксонским пријатељима мешати у конфликт у Либији, сматрам потпуно могућим. Одлучно сам против тога. Сматрам да свака војна акција, свака примена грубе силе, чак и уз најплеменитије изговоре, али без санкција ОУН, може бити третирана као нарушавање међународног права.

Осим тога, сумњам, да мешање у унутрашњи конфликт води позитивном исходу. Лако ући – немогуће изаћи. Резултат мешања може бити то, да се супротстављене стране моментално уједине против заједничког непријатеља.

Вероватни су Вам познати подаци социолога, који показују да скоро половина Руса сматра могућим понављање блискоисточног сценарија у Русији. Колико је, по Вама, то реално?

Мислим, да они из љутње тако говоре, а сами у то не верују. То потиче из кухиње оних који провоцирају наше власти. Још су у сећањима свежи догађаји из 1993. године, то стога треба да се сетимо, да се такви конфликти у нашој земљи увек завршавају уз много крви.

Да ли намеравате да учествујете на предстојећим изборима за Државну думу? На пример, на страни "Праведне Русије"?

Још увек нисам ништа одлучио. Треба разумети, да постоји етика државне службе, и у првом реду се она односи на амбасадоре.

Сваки амбасадор је оличење своје земље у иностранству. И због тога сам обавезан да се око свих промена у свом животу сагласим са председником Русије. То није питање сервилности, него етике у односима са претпостављенима.

Наравно, немам право да изгубим осећај припадности својој земљи, не само у грађанском, него и у политичком смислу. Могу да кажем само једно: круг мојих задатака као изасланика владе РФ у НАТО далеко превазилази обим једногодишњег рада.

Да ли су се променили Ваши погледи на међуетничке проблеме од времена последње предизборне кампање "Родине"?

Не. Принципе не мењам и не ревидирам. Сматрам, да је у кампањи "Родине" из 2005. године, свако видео то што у себи носи. Ксенофоб - ксенофоба, човек социјалне оријентације – социјални контекст.

Ја сам, очигледно, у томе видео само једно – велику жељу да се обрати пажња на грубост у односима међу народима. Али је све било другачије тумачено. И сада ме брине, што не само у Русији, него и у целој Европи долази до оштре радикализације политичког живота, расте непоштовање других, ревидирају се принципи међународне комуникације, постаје очигледно одсуство навике и жеље да живимо једни поред других.

То минимално води ка сегрегацији, стварању гета, а у горем случају – разара постојеће државне заједнице.

Досије

Дмитриј Рогозин је рођен 21. децембра 1963. године у Москви. 1986. године је дипломирао на међународном одсеку факултета журналистике Московског државног Универзитета. Радио је у Комитету омладинских организација СССР. У марту 1993. године је стао на чело народно-патриотског покрета "Међународни конгрес руских заједница" (КРО). Од 1997. до 2007. године је био депутат Државне думе. Од 2000.-2003. године - председник комитета Државне думе за спољне послове, од 2002.-2003. године – специјални представник председника РФ за питање обезбеђивања егзистенције Калињинградске области у вези са ширењем ЕУ. У септембру 2003. године изабран за копредседавајућег Врховног савета блока "Родина" и шефа изборног штаба. Након избора 2003. године, на којима је "Родина" освојила 9,1%, изабран је за заменика председника Државне думе, касније - лидер фракције "Родина" у думи. У новембру 2005. годаине уочи избора у Градску скупштину Москве "Родина" је избацила контроверзни рекламни спот уз учешће Рогозина "Очистимо град од смећа", који је окарактерисан као ксенофобичан и екстремистсички. Политичару је објављен информациони бојкот. У пролеће 2006. је напустио функцију председника странке "Родина", као и место шефа истоимене фракције у Државној думи. У јануару 2008. године је именован за сталног представника Русије у НАТО. 18. фебруара 2011. године је именован за специјалног изасланика председника РФ за сарадњу са НАТО у области противракетне одбране. Има највиши дипломатски ранг изванредног и опуномоћеног амбасадора. Доктор филозофских наука. Ожењен, има сина и две унуке.